Blogs

 Ако желиш језгро, сломи љуску

 Ако зима устима не уједе, она репом ошине

 Ако зло неће на тебе, а ти бежи од њега

 Ако је луд, не буди му друг

Примамо и прослеђујемо сваким даном све више електронских порука. Круже планетом као сателити, једино што сваким даном иду све брже и брже.

Неки пут те поруке прочитамо подробно када нам прве реченице или фотографије привуку пажњу, а нарочито ако су кратке или ако баш имамо вишка времена. Деси нам се да се замислимо над тим речима и сликама, да се насмејемо, па чак и заплачемо читајући и гледајући судбине људи и деце, нарочито деце које никад нећемо срести у животу, али смо ето, захваљујући новим технологијама, у прилици да звирнемо испод сваког камена у башти „тамо-неког-странца“, у свачији живот, догађај и крај на свету. И што више гледамо и читамо такве поруке, све смо ближи свима, а у исто време се сваким даном све брже удаљавамо једни од других.

Шта ћу бити кад порастем? Кад сам последњи пут писао састав из српског на ову тему, не сећам се да је ико у разреду написао да жели да буде - Исељеник.

Кажу да се исељеницима често по глави мота повратак у домовину, нарочито првих година по одласку. И тако све негде до пете године исељеништва. То је таман довољно времена да се седне, размисли о свему без неког одређеног редоследа - политици, економији, друштву, школству, услову бављења спортом и разбибригом у животу, општој безбедности за децу и одрасле... До истека пете године многи се због носталгије или зато што се нису најбоље снашли - врате кући, па се не снађу ни тамо, јер се стање променило, онда опет пут под ноге, па сад живе ни тамо ни 'вамо.

Исељеник, емигрант, усељеник, имигрант, странац... све му то дође исти човек. Одлично за игру каладонта, јер могло би се од ових, много нових речи направити; а тај што једном оде из домовине, никада више неће у исту луку упловити. Земљу коју је напустио - неће затећи онакву какву је памти, а свака друга - биће прича за себе.

 *******

Дуго је Васа већ исељеник; често у себи помисли - и предуго. Све што данас има, од достојанства, преко породице до куће, створио је по доласку у иностранство. Оно што је некад имао, оставио је тамо далеко. Родитељи су му умрли друге године по исељењу, а тада није имао пара ни на сахрану да им дође... Никада то није прежалио, нити себи опростио. Старо друштво, младост, кафане и живот, све је то остало у неком другом свету, којег се радо сети, а најчешће кад удари хладна канадска зима, па из куће излази само по хлеб и млеко, ако баш мора.

Уторак. Мишко је седео у углу кафића „Друга шоља“, прелиставајући у миру дневне новине; само је повремено подизао поглед да провери да ли стиже и остатак друштва. Стигао је који минут раније него иначе, а и огладнео је, па је пожурио да поједе сендвич пре него што се сви окупе. Док му се кафа хладила на столу, привукао је другу столицу и једну ногу опружио на њу, а другу на радијатор до прозора. Огромни прозори овог кафића, отворено су позивали ретке и промрзле пролазнике у самом центру града, да сврате на кафу, чај, брзи залогај и кратак предах од ове бескрајне зиме. Ипак, простор је био полупразан, девојка за шанком је допуњавала сокове и воду на полицама, а сат је показивао 20 минута после поднева.

Kao клинац је сањао велике снове. Био је сувоњав дечак, жилав, тршаве косе, очију црних као угарак. Толико је волео да се смеје, да су га бројне боре смејалице одавале чак и када би (у ретким приликама) направио озбиљно лице. Одрастао на асфалту Бања Луке, по цео дан је играо "на мале голове" са другарима у дворишту између зграда или у Кастелу, тврђави из доба Римљана, саграђеној још у трећем, а неки тврде у деветом веку нове ере. Избегавао је кавге, јер је био тако лаган и мршав, али кад би дошло стани-пани, никад није бежао. Кући је долазио тек по заласку сунца кад више могло да се трчи за лоптом, пошто су све уличне светиљке у његовој улици имале полупане сијалице. И није што су биле полупане, него што их нико више није ни мењао, јер би их деца каменчићима слупала чим би мајстори зашли за ћошак. У школу је ишао колико је морао, мучећи добрано и себе и учитеље. Слабо је јео, а једино је чварке могао да тамани и дању и ноћу, па је по њима и добио свој надимак - Миша Чварак.

Кад дође време да се своде рачуни, обично је касно за промене.

Понекад ми се чини да моја жена и кћерке живе у другој временској зони. Нису још ни очи отвориле, а ево већ причају брзо и гласно као да је, у најмању руку, подне. Мени, са друге стране, као неком џангризавом деди, првих сат-два по устајању није ни до чега; смета ми и светлост и бука, као да сам мамуран и само гледам да се не закуцам у каква врата или зид, бауљајући по кући. Сунце се јутрос изгледа заплело у бројна острва са друга стране океана, па још није стигло да нам  осветли прозоре, а напољу се спустила магла; густа - толико да може ножем да се сече и служи уместо вруће пите са сиром за доручак.

Нова Година 1989. Под утицајем политичких трзавица, економских проблема и нејасне будућности, Надица је попустила и са својим мужем одлучила, баш пре него што ће сат да најави улазак у Нову годину, да се иселе из Србије.

Срба је дане проводио као надничар на туђој земљи у малом банатском селу. Одрастао је у породици са пуно гладних уста, а његов отац је зарађивао таман довољно за хлеб на асталу сваког дана. Рано је научио да користи руке, па је радио и као столар и зидар кад је било посла. Оженио се млад, сиротом девојком из суседног села. Мара је била тиха женица, добра и марљива. Заједно су маштали о свом салашу, да имају пар коња, нешто блага и свој ђерам.

*******************

Фото: Прелаз реке Мисисипи у Онтарију, 1900. год.
(извор: www65.statcan.gc.ca)

Прослава Нове године 31. децембра 2009. иста као и свака претходна. Свако свакоме уз пољупце пожели добро здравље, пуно пара и среће, а кад прослава прође, остане посла само за оне малобројне који ће да рашчисте неред, врате столове на своје место, побацају остатке хране и пића, боце, папирне чаше, тањире... Јутро после, дан као и сваки други. Једни се буде насмејани и сити; други наборана чела и несигурна корака крећу у будућност пуну брига. Брига како прехранити, обући и ишколовати своју децу, како их усмерити на прави пут.

Другу годину заредом, у Калгарију је организован заједнички дочек преко 40 српских породица. Преко 150 душа све три генерације, веселих, насмејаних и спремних да песмом и игром прославе улазак у Нову годину, са надом да ће она бити боља од претходне, како за њих, тако и за српски народ широм света. Неки добри људи у Калгарију одлучили су да ову Нову годину улепшају и српској деци у домовини чији родитељи нису тако срећни да раде добро плаћене послове, али који изнад свега воле своју децу и подижу их најбоље што могу и умеју. У сусрет новој акцији хуманитарне организације Срби за Србе, Срби и њихови пријатељи у Калгарију су током прославе Нове године организовалу лутрију на којој је, уз приходе од улазница, прикупљено 1.460 долара који ће бити послати организацији Срби за Србе пре православног Божића.

Ееее... застао сам јуче да погледам човека ослоњеног на семафор, како мирно седи на гомили снега, празног погледа упртог на другу страну улице. Његов очигледно предугачки, зубом времена искрзани капут прљаво-сиве боје, био је начичкан издуженим леденицама, какве обично висе са високих кровова планинских кућица. Тај капут служио му је и као ћебе за покривање и као јастук на коме је седео; скровиште у коме се осећао сигурно, заштићен од сваке неправде и ове немиле зиме од које се крв у жилама леди. Већ други дан заредом тихо је сипио снег, а ветар је неуморно преносио пахуље са једног на други крај ваздушне авлије овог далеког града. Поред њега су, у утртом снегу, били разбацани шарени ковани новчићи и две папирне новчанице од по 5 долара, вероватно добровољни прилог од случајних пролазника. У руци је грчевито стискао пластичну шољу са кафом, док му се на неуредној, прљавој и ледом окованој бради и коси таложио снег.

Zavodnički je,
tako opojno
sa puno lijepog okusa.
Sam miris tako dobro
izaziva misli
na opuštenost,
na relaksirajuće talase…
podsjeća na ljubav.
Daje živahnost duha
i osmjehe.
Piti vino i biti u ljubavi
daje finu kompoziciju
rastućih osjećaja.
Čin nazdravljanja
skuplja poglede
i ubire prinos
čaše ka usnama,
koje potom imaju
osjetni dodir sa vinom,
vodič do misli, do okusa,
pomaže da osjet dođe
do samog mozga
gdje se kasnije susreću i opijaju
zajedno sa tom tekućinom.
Vino preplavljuje usta
i pretače se,
i kaplje niz usta,
niz bradu, vrat
i klizi između grudi…
i mali milion istih takvih kapljica.
Vino kao za susret dviju osoba,
kao za spoj dviju duša,
bitan je u samom kosmosu.
Za susret dvoje ljudi,
što su se našli i spojili
uz taj čarobni napitak,
koji ih je zvao
i omogućio da se sretnu
i pogledaju,
da se dodirnu
i da osjete
pravi okus ljubavi.
Spoznavši na kraju
taj okus,
kapljica vina odvela ih je
do mislilačke tačke i utopila sa njom.

У општој помами за куповином поклона за католички Божић у Калгарију, људи у паници јуре по продавницама, упорно покушавајући да потроше новац на све оно што мисле да ће усрећити њихове вољене, а многи тај трошак планирају још почетком године. Новински и телевизијски огласи најављују попусте на све стране, врте се филмови на тему Божића, даривања, опраштања, љубави и породичних вредности. Некако ми се не слажу толике рекламе и попусти са породичним вредностима, али вероватно зато што сам пропустио тај час у школи... А само дан после Божића, у Канади се 26. децембра прославља “Boxing Day”, дан са највећим попустима  и уједно дан са највећим приходом у години за многе радње. Случајно или не, баш дан после Божића. Неки пословни објекти се отварају већ од пет ујутро и отворени су све до поноћи, на време да пробуде уснуле петлове и да их навече онако мамурне испрате на спавање, пуштајући трошаџијски расположене купце да ураде шта су наумили.

Lepo je vreme bilo u Kalgariju poslednjih nedelja, snega nigde na vidiku, temperatura dobro iznad nule, što je vrlo neobično za ovaj grad u novembru i decembru. Prošli petak, krene moj drugar Vujke kući posle posla, malo kasnije nego inače, nešto posle 6 sati. Radi u centru, a tamo je uvek gužva u špicu, pa je tako bilo i toga dana. Do kuće obično putuje nekih 20-25 minuta autobusom. Pomislio je pre polaska da bi bilo dobro da ode do toaleta, ali se ipak odlučio da krene pravo na autobus, pošto je bio umoran a i žurilo mu se kući.

Ивер не пада далеко од кладе.

Гастарбајтер – немачка реч одомаћена у српском језику након другог светског рата. Буквално преведено  - гост радник, неко ко је отишао да ради у страну земљу на пословима који нису сувише примамљиви домаћим радницима. Омиљено одредиште радника из тадашње Југославије била је Западна Немачка, потом Аустрија, Швајцарска и Холандија. Долазили су ту НКВ, КВ и ВКВ занатлије свих врста и наравно, радници на грађевини.  Временом су се мењали послови које су гастарбајтери обављали, па се са тешких физичких послова, прешло на лакше, а потом на мање или више важне канцеларијске послове, у складу са растом степена образовања наших исељеника на привременог раду у иностранству.

1. Koristite zimske gume

2. Ne paničite - bez obzira kako situacija u kojoj ste loše izgledala, panika može samo učiniti da reagujete kako inače ne biste, te će se ionako loša situacija izroditi u nešto gore.

3. Ne žurite. Pre nekoliko godina je u Srbiji bila aktuelna parola „Bolje trideset minuta kasnije, nego trideset godina ranije“. Slažem se, a ako se vozi po snegu, toj se paroli može dodati još barem dvadesetak minuta i dvadesetak godina. Pročitah negde na internetu da kad je sneg na putu, treba da vozite kao da imate punu čašu vode na komandnoj tabli i ne želite da je prospete ili kao da vam žena i tašta spavaju na zadnjem sedištu, a ni po koju cenu ne želite da ih probudite. Eto...

Дуго већ покушавам, али никако да налетим на некога ко их смишља. Имам много другара који би дали све за добар виц. Кад их препричавају, унесу се у причу као да су, у најмању руку, то сами проживели. Ишчекујући урнебесан завршетак, саговорник се често припрема за гласан смех већ на пола вица. Други воле само да слушају вицеве, док их трећи слушају да не би увредили оног ко их прича. Овде у Калгарију има много шаљивџија, једино што су махом заузети и ретко се нађе времена за дружење (буде и тога уз роштиљ понекад), па кад се нађемо сви заједно у српској школици, на фолклору или по славама, користимо прилику да делимо најновије вицеве. Колико год у свакодневном говору српски исељеници мешају енглеске и српске речи, у вицевима се користи само српски, да ли због непреводивих српских псовки и израза или чега другог, мање је битно...

У јеку сезоне грипа, у Калгарију се ноћас нешто лепо десило. Одржано је шесто „Крајишко вече“, окупивши рекордан број од скоро 700 посетилаца. Ова већ традиционална манифестација хуманитарног је карактера и поред повремених концерата наших певача у овом граду, догађај је који привлачи највише пажње српског народа.

Домаћа храна - пршут, млади сир, кисели купус, кобасице, пасуљ, јагњетина, прасетина и бизон са ражња, музика групе „Мињђушари“, која враћа слике из детињства и роднога краја, били су мелем на рану Крајишника и свих оних којима је кућа данас толико далеко од онога што срце још увек зове  - дом. Србо (Пеуљанац) Галић представио је своју књигу „Булевар порушених снова“, потресно сведочанство и сећање на све оно што је српски народ у Крајини проживео због рата.