Вицеви

Дуго већ покушавам, али никако да налетим на некога ко их смишља. Имам много другара који би дали све за добар виц. Кад их препричавају, унесу се у причу као да су, у најмању руку, то сами проживели. Ишчекујући урнебесан завршетак, саговорник се често припрема за гласан смех већ на пола вица. Други воле само да слушају вицеве, док их трећи слушају да не би увредили оног ко их прича. Овде у Калгарију има много шаљивџија, једино што су махом заузети и ретко се нађе времена за дружење (буде и тога уз роштиљ понекад), па кад се нађемо сви заједно у српској школици, на фолклору или по славама, користимо прилику да делимо најновије вицеве. Колико год у свакодневном говору српски исељеници мешају енглеске и српске речи, у вицевима се користи само српски, да ли због непреводивих српских псовки и израза или чега другог, мање је битно...

Како може да изгледа тај што смишља вицеве? Често га замишљам како седи, лактовима добро ослоњен на кафански сто, препун оглоданих ребараца и крилаца, остатака туршије и преломљених чачкалица у, дуванским димом задимљеној просторији. Осећа се и мирис ракије брље, као и печених паприка, док цепанице весело пуцкетају у каљевој пећи у углу кафане. Другари кафанци брсте неку политику, дневне догађаје и црну хронику поред њега, а онда се као каква чудновата слагалица, у његовој глави склопи згода од свих тих прича, потом брзо узима умашћену згужвану салвету, одмотава је и записује виц неком тупом графитном оловком који је успео да пронађе у џепу. Кад је заршио, задовољан што је смислио још једно кратко ремек-дело, са поносом и задовољством га прича свом друштву у кафани. Громогласан смех по испричаном вицу његова је душевна храна и основни разлог да настави да смишља све нове и нове вицеве. Средњих година, весељак по природи, изузетно добре моћи запажања, причљив, самоуверен и невероватно домишљат. Ево на пример, данас сам чуо један добар, па каже овако: 

Разговарају два гробара након напорног дана опуштајући се уз пиће.
-Уморан сам као пас, данас смо сахранили једног од 150 кг.
- Није то ништа, мени су отпале руке. Сахранили смо нечију пуницу, а раја је толико пљескала да смо је три пута вадили на бис... 

И коме сад то може на памет да падне? Ко је још видео да се покојник вади на бис? Неко ко баш није волео своју пуницу (ташту) или можда неки гробар коме је била мука од тешког физичког посла, па је решио да унесе мало духа у свој позив? И покушавам да замислим такву сахрану на којој су се људи окупили, не да би одали последњу почаст преминулој, већ да би направили опроштајну забаву у инат омраженој пуници... Ту мора да су онда свирали и цигани трубачи, спремала се богата трпеза, као да је свадба, а не сахрана у питању. И севали су сигурно блицеви фото-апарата, да се не заборави. А после зна се, правац кафана... 

Сви знају за Мују и Хасу, једино нико не зна кад су кренули вицеви о њима. Прости, углавном добродушни и увек људи из народа, Мујо и Хасо већ деценијама засмејавају народ широм Балкана. Често пратимо њихове догодовштине и пустоловине на привременом раду у иностранству, углавном Немачкој или у Америци. 
 
Радили тако Мујо и Хасо у Америци као перачи прозора на солитеру. Дошли они до стотог спрата, а Мујо ће:“Хасо, промашили смо 99-ти спрат, не опрасмо га!“. „И шта сад?“, упита Хасо. Мујо ће на то:“Ајд' пошто ти имаш трегере на панталонама, ја ћу те држати за њих, а ти како се будеш клацк'о горе-доле, не мораш ни махати рукама.“ „Одлично онда, направимо тако“ рече Хасо. Прође мало времена, кад Хасо доле поче да се смије као луд. „Шта се смијеш блесо једна, овако опасна ситуација?“ упита га Мујо. „Контам ако се откаче ови трегери, како ће те одвалити по носу!!!“ 

Вицеве о плавушама мора да из освете смишља неки млађи свет, силно разочаран због неузвраћене љубави и неиспуњених младалачких снова. Е сад, није да им плавуше не дају повода за добре вицеве...

Радила плавуша као полицајка и усред посла добила менструацију. Пошто није смела да напусти радно место, позове она станицу и затражи замену. Тек после три сата долази колега да је замени, мртав пијан. Пита га она: "Ма човече, зашто си пијан и где си до сада?". А тек ће он:"Ма ћути, кад си рекла да си добила менструацију, прво је шеф наручио туру, па начелник, па секретар..."

Зашто плавуша ставља сат на рану? Време лечи све...  

Вицеви о полицајцима су међу најраспрострањенијима, вероватно зато што их многи смишљају, а да ли пре или после плаћених казни, мање је битно. Једино оних о плавушама има више.

Ухвати полицајац лопова. Немоћни лопов пита полицајца:"Је л' могу да одем часком до оне пекаре, умрећу гладан?". Полицајац рече:"Иди, али одмах да се вратиш.". Полицајац га пусти, лопов побегне. Сутрадан исти полицајац ухвати истог лопова. Лопов му каже:"Ајд' молим те, пусти ме да одем до оне пекаре, умрећу гладан.". Полицајац му каже:"Чекај бре, нисам ја од јуче, ти остани ту, а ја ћу да идем да ти купим!"

Много се пута нови виц појави у јавности истог дана кад се деси нешто велико, кад пукне новост или каква брука. Вицеви на националној основи су посебна прича, врцави, урнебесни, углавном кратки, добри за једне, врло болни за друге... Пре неки дан чуо сам један такав: 

Која је разлика између фудбалера и ногометаша? Фудбалери иду у Јужну Африку... 

Ален Ђелић, Калгари – Канада
Новембар 2009. године