Загрљај

Мој друг Дејан често уме да каже:“Велика је мука наћерала орла да зимује зиму с кокошкама!“. Онда налетим на интернету на ову фотографију меде и кучета, где је куца радо ушао у медин топли загрљај. Зима не пита, па иако би овај пас сигурно радије спавао у топлој кућици за псе, стиснуо је зубе, нашао храбрости и приближио се расположеном (и вероватно ситом) меди. У недостатку кучића и друштво добро расположеног белог медведа је боље него бити сам на поларној зими. И овде у Калгарију је слично, само што не грлимо беле медведе, већ једни друге, јер је то најприроднији начин грејања, не загађује околиш, не кошта ништа, а може да измами и осмех на лицима оних које волимо.
 
Онда се сетим покрета „Бесплатни загрљаји“ (Free Hugs Campaign) који је 2004. године покренуо Хуан Мен (Juan Mann) из Аустралије. Слетео човек у свој родни град Сиднеј, видео да се многи путници на аеродрому грле и смеју са члановима породице и пријатељима, њега нико није чекао, а тако му је требао топао осмех, искрена радост због поновног сусрета и загрљај. Не буде Хуан љењ, узео комад картона и фломастер, написао са обе стране „Бесплатни загрљаји“ (Free hugs) и постави о се на најпрометнију пешачку зону у Сиднеју, не што као наша Кнез Михајлова у Београду, на пример.

Стајао је Хуан тако неких 15 минута, мало су га пролазници чудно гледали, да би му онда пришла жена с леђа, куцнула га по рамену, рекла му како је тога дана била годишњица смрти њене ћерке јединице, која је погинула у саобраћајној несрећи, како јој је тог јутра умро пас и како је загрљај оно што јој је у том тренутку највише требало, јер се осећала најусамљенијом особом на свету. Хуан је клекнуо на колено, пружули су руке једно другом и топло се загрлили. Кад су се растали, отишла је са осмехом на уснама, упркос свим тешким мислима које су је мориле.

Хуан је онда дошао на идеју да редовно дели бесплатне загрљаје и после почетних проблема са локалним властима, успео да добије дозволу да на овај начин шири позитивну енергију свима којима је то потребно, делећи своје загрљаје. Покрет се убрзо раширио планетом, па је тако стигао и до Новог Сада, где се понекад могу видети млади на улици како који стоје са натписима на којима пише „Бесплатни загрљаји“ и људе који им прилазе, загрле их и наставе даље својим послом.

Чини ми се да је свет засигурно кренуо странпутицом, када нешто тако природно, лепо и једноставно као што је топао људски загрљај мора да се тражи на улици од потпуних странаца. Вечита јурњава за новцима, борба за сваки минут и недостатак времена за дружење са ближњима, ето узима свој данак. Просјаци на улици су до сада тражили паре или храну. Данас имамо људе који на улицама дају, али не паре нити храну, него руке широко раширене у загрљај и осмех који нам је свима потребан. Судећи по томе колико се брзо овај покрет проширио светом, изгледа да има много оних којима је загрљај незнанца на улици ретка прилика да осете да нису сами на овом свету.

Кажу да се број становника на земљи опасно приближио бројци од седам милијарди. Питам се само да ли негде пише колико је усамљених од те бројке.

Ален Ђелић, Калгари - Канада

Март 2009. године

Слика белог медведа и пса преузета са www.thelmagazine.com
Слика загрљених људи на улици преузета са www.flickr.com