За добрим коњем фотони се дижу!!!

Примамо и прослеђујемо сваким даном све више електронских порука. Круже планетом као сателити, једино што сваким даном иду све брже и брже.

Неки пут те поруке прочитамо подробно када нам прве реченице или фотографије привуку пажњу, а нарочито ако су кратке или ако баш имамо вишка времена. Деси нам се да се замислимо над тим речима и сликама, да се насмејемо, па чак и заплачемо читајући и гледајући судбине људи и деце, нарочито деце које никад нећемо срести у животу, али смо ето, захваљујући новим технологијама, у прилици да звирнемо испод сваког камена у башти „тамо-неког-странца“, у свачији живот, догађај и крај на свету. И што више гледамо и читамо такве поруке, све смо ближи свима, а у исто време се сваким даном све брже удаљавамо једни од других.

Буде ту добрих и лоших вицева, озбиљних и неозбиљних препорука о угроженом здрављу, о доброј и лошој исхрани, о лепотама заборављених крајева Земље, о загађењима, небеским и овоземаљским тајнама и чудима, позивима у помоћ... Задеси се каткад и ознака „18+“, обично обележена великим црвеним словима, што значи да није безбедно отварати документ окачен уз поруку, јер ће готово засигурно да врцне каква голотиња или штогод слично непримерено увек (кад не треба) отвореним очима колега на послу или још горе, дечијим погледима код куће.

Други пут опет, само бацимо око, односно претрчимо погледом преко поруке, не улазећи у то ко их је и када написао, зашто, да ли је истина или не. А има и оних које бришемо по навици и не гледајући шта пише, знајући од кога долазе. И није да ми те особе не волимо, таман посла, него има дана кад смо презапослени или једноставно нам није ни до нас самих, а ови шаљу ли шаљу поруке као да им голи живот о томе зависи. И не можеш ти сад њима рећи:“Немој ми више слати такве поруке“. Ма добро - можеш, није да не можеш, али нећеш бити сигуран да ли ће твоју молбу схватити на прави начин, да ли ће се увредити, па наљутити и пренети твоју поруку свим својим познаницима, па ћеш ти испасти црна овца, зато што, ето, не желиш да примаш поруке од тога и тога... И тако, очас посла може да избије каква озбиљна пријатељска или породична препирка и свађа ни због чега. Е зато кажем, има оно лепо сандуче ”SPAM” или још боље “TRASH”, па онда такве поруке са задовољством бациш, као и оне нежељене рекламе које, по обавези, чика Јоца поштар редовно немилице убацује у твоје поштанско сандуче, иако си му већ сто пута рекао да ти таква пошта више не треба... И тако - и вук сит и овце на броју.

У прастара времена, пре двадесет-тридесет година, имали смо дежурне варошке „Радио Милеве“. И сви су знали ко су и шта су - и гледали су да им се не замере и не стану на жуљ, како цела чаршија не би већ поподне истога дана, испирала уста са њима. А данас? Па данас цео свет за десетак минута сазна како је неко неког у крчми „На два ћошка“ криво погледао, наружио и опсовао; коме је спала сукња на неком пријему или шорц на фудбалском терену; ко је био пијан па частио свирце на свадби кафанске певачице, јер је фотографија изашла на сајту локалних новина, а онда муњевитом брзином пројездила целом земаљском куглом - као вештица на својој метли.

И није битно којим језиком прича онај што гледа фотографију, јер знамо већ да слика говори више од хиљаду речи, битно је да сви виде шта сте урадили... Ако уз слику и дође какав пратећи текст који не разумемо, увек се ту нађе наш нови, најбољи, свезнајући пријатељ “Google Translate”, да нам каже шта је то неко из Кине, Јемена, Камеруна или Америке хтео да нам поручи. А где је „вест“, ту су и новинари „жуте штампе“ који увек дају све од себе да се боље продају трачеви које шире. Па ти види шта ћеш после. Има она стара „За добрим коњим прашина се диже“. Данас се за коњима више дижу електрони, а колико већ сутра – фотони или светлосне честице, једино што не знам како звучи „За добрим коњем фотони се дижу“...

И за крај, пазите кад за ручак имате пасуљ, па после пар сати пођете у шетњу - да вам се не омане какав гасни пројектил. Никад не знате ко иде иза вас... Немојте да се изненадите ако вас мало касније, ваша мајка - сва узнемирена и уплакана, с другог краја света, позове на мобилни и каже:“Јујују, шта то чујем сине, па како се то понашаш на сред улице?!?“

Ален Ђелић, Калгари - Канада

Новембар, 2010