Исељенички бисери

Прве године по доласку у страну земљу, неретко обележе догодовштине које се после годинама препричавају међу нашим светом. Било да је то због недовољног познавања језика или обичаја земље у коју смо дошли, тек већина нас има неку своју сличну причу.

Седим са женом и децом у канцеларији у банци и причамо са службеницом Луизом, веселом и насмејаном и Румунком, породичном женом средњих година са шестогодишњим исељеничким стажом у Канади. Сити смо се испричали и разменили искуства, а највише о местима где набављамо храну која подсећа на оно што смо некад у домовини јели. За сво то време моје ћерке (8 и 4 године) су стрпљиво у углу стола седеле и чекале да завршимо причу, а послужиле су се и бомбонима које им је Луиза дала. Кад смо завршли разговор, Луиза је кренула да нас испрати из банке, кад јој одједном моја четворогодишња ћерка приђе како би је нешто приупитала. Ова се сва разнежила због тога, на шта јој је моја ћерка сва важна и озбиљног држања, објаснила како је њена старија сестра појела све розе бомбоне, а да она јадна није стигла ни да их примирише, већ само плаве. Зато је љубазно замолила тета Луизу да јој да розе бомбону, иако је у сласт појела и оне плаве које је раније добила... Док смо се супруга и ја гледали у неверици, раздрагана и срдачна Луиза дала је свакој ћери по неколико розе бомбона, за сваки случај, да им се нађе на путу до куће...

Зоран и Алекса, у касним двадесетим годинама, неожењени инжењери, те године пристигли из Србије, пролазили су пешачком зоном у центру Калгарија, кад спазише прелепу девојку, дуге, равне, црне косе, у краткој сукњи како им се лагано приближава. Сетивши се времена кад су у Кнез Михајловој још од ђачког доба, оцењивали изглед девојака које би видели, одлучили су да гласно размене мишљење о овој црнки. Кренули су од њених ципела, преко колена, сукње, бокова, груди, па све до лица и косе. Девојка тада одједном застаде, на свега неколико метара од њих и крене да тражи нешто по својој торбици. То као да је дало крила Зорану и Алекси, па су се и они зауставили, као случајно и кренули још срчаније да причају о њој. После тако темељног описа, остало је само да дају своју коначну оцену. У том тренутку, црнка нагло затвори своју торбицу, погледа их продорно крупним, плавим очима и крену ка њима заносним кораком. Док су се они гледали не схватајући шта се дешава, она им је на нашем језику, уз широк осмех, рекла само:"Надам се да ћете ми дати барем осмицу" и наставила својим путем низ улицу...

У касну јесен пре неколико година, стигло је пар наших исељеника у Калгари. Сместили су се, за почетак, сви у један стан на петом спрату у центру града, у некој стамбеној згради. Деси се да ту све неки фини свет живи, цвеће на ходницима, слике на тек окреченим зидовима, тишина, уредно и чисто. Дође време да се кисели купус. Накупују ови наши земљаци на пијаци охохо џакова великих, лепих главица и срећни стигоше пред своју зграду. На вратима лифта пише да је у квару. Ништа, један за другим, џак по џак, носили су купус на пети спрат, добрих пола сата. Комшије које су се затекле на степеништу, немо су у чуду посматрале ову необичну, ознојену поворку купусом натоварених станара. Како су били дошли у Канаду, овим нашим земљацима, енглески је био потпуно стран језик, осим пар речи. Осмели се један старији комшија и упита их шта ће им толики купус, а овај један што је знао неколико речи енглеског, застаде на трен, крене да се врпољи и мешкољи, али не зна како да му каже да треба да киселе купус и да се то тако код нас одувек радило. Пошто је комшија већ постао нестрпљив чекајући одговор, овај наш мученик је прозборио да је то купус за журку коју праве те вечери и да им треба за салату...

Оде наш човек у продавницу прве године по доласку у Калгари, да купи пластичну цедиљку за шпагете. Приђе продавачици и покуша на свом невештом енглеском да јој објасни шта му треба, прича он све около-наоколо, ознојио се објашњавајући, али никако да се споразуме са њом. На крају, сети се и рече јој усхићено: "Water go, spaghetti stop!" (Вода иде, шпагети стоп!). Продавачица се насмејала, схвативши шта је човек тражио, показала му где се налазе цедиљке, на своје и његово задовољство.

Милорад је прве године по доласку радио разне послове, између осталог, разносио је дневне новине по кућама. И од неколико стотина адреса колико је свакодневно "покривао", неких тридесетак је тражило да им се новине достављају у поштанско сандуче испред куће. И делио је Милорад новине, све како треба. Једино, што су се из једне куће неколико дана за редом жалили његовој фирми како он не оставља новине у поштанско сандуче, иако би требало. Милорад се јако љутио због тих жалби, јер је био сигуран да је сваки дан остављао новине за ту кућу у поштанско сандуче. Пошто су га из фирме назвали да провере о чему се ради, после пете узастопне жалбе из те куће, Милорад је био толико бесан да је следеће јутро понео шрафцигер на посао, оставио новине испред врата те куће, размонтирао поштанско сандуче и однео га са собом...

Живели!!!

Ален Ђелић - Канада

Август 2009. године

Исељенички бисери (2)