Сине мој

Син је мушки потомак родитеља, како пише у књигама. У српском језику, било у Србији или ван ње, значење речи "син" се често значајно проширује, па чак и мења.

"Видиш сине, кад је тата био мали, много је волео да се игра у овом парку, али сад су нека друга времена. Није више тако сигурно бити напољу сам, поготово кад падне мрак...", прича отац свом седмогодишњем сину. Татина сећања ће се увелико разликовати од синовљевих, ако ни због чега, а оно због тога што данас има много више опасних људи, због којих деца више не смеју сама да буду на улици.

"Е мој сине, схватићеш ти о чему причам, али тек кад дођеш у моје године", са бригом у гласу и сузом у очима, објашњава деда своме унуку шта га чека у будућности. Свет се окренуо наглавачке од времена кад је деда безбрижно скакутао по оближњем потоку мислећи само на игру, девојчице и спавање. Данас се на месту где је био поточић, могу наћи конзерве, пластичне боце, улошци, пелене, најлонске кесе, метални оквири од кревета, игле, згужвани рачуни... Сву мудрост коју је скупио кроз живот, деда зато с љубављу покушава да пренесе на унука. Ипак он зна боље од маме и тате...

"Немаш ти благе везе. Кад ти сине будеш успео да даш кош одавде, онда ми се јави, до тада, седи и ћути!", помало надмено хвалио се старији дечак једном клинцу на кошаркашком терену. Камо среће да се сви сукоби међу младима данас решавају на кошаркашком игралишту. Многе би мајке биле спокојније и задовољније, мање би крви узалуд било проливено, а и наша нација би поново могла да се похвали златним медаљама са највећих светских такмичења.

Рибља Чорба пева:"Слушај сине, обриши слине, не буди алав, још си балав", што може да се односи на сваког мушког потомка на овом свету. Млади уче од старијих, а какво је време дошло, сви само гледају како да што пре добију седмицу на лутрији. Макијавели би, да се данас родио, остао збуњен суровошћу и похлепом која је постала стварност.

"Пази сине!", узвикну човек непознатом детету у тренутку кад га је ухватио за руку, како не би истрчао на прометну улицу док је било црвено светло за пешаке. Није то његово дете, али дете је дете, а човек би увек требало да се понаша као људско биће, без обзира чије се дете нађе у таквој ситуацији. Мислио сам да се само код нас безобзирно вози, али живот у Канади уверио ме да тога има и овде. И то доста. Потпуна одсутност бриге за друге, опасност за све који се крећу улицама, било на точковима или пешке.

Кад вас неко поштено иживцира, десиће се да му кажете "Сине, боље прекини са тим, да не би зажалио касније!". Некад су се људи много више тукли него данас. Онако песницама, па ко добије по носу, добио је. Ишло се кући са покојом модрицом на лицу, ретко је било тежих повреда. Данас су убиства много чешћа. Људи пишу рецке, као некад што су каубоји радили на дивљем западу, кад би завршили обрачун, а они изашли из двобоја читаве главе.

Седе за столом у неком ресторану Зоран, новопридошли усељеник из Србије и Јован, који је у Канаду стигао још крајем осамдесетих. "Сине, кад сам ја дошао у Канаду, било је много теже него данас наћи посао у струци! Тада није било интернета, нисам никога познавао и нисам знао одакле да кренем!", започиње Јован своју причу.

"Ајде сине, молим те пожури са фризуром!", каже мајка својој петогодишњој ћери док покушава да је спреми за излазак из куће, како би на време стигли на прославу рођендана куминог сина. Време је постало јако битно, чак су, ето и Лале кренуле брже да каскају улицом, нахереног шешира, док се у сумрак враћају кући својој Соси. Да се жена не наљути.

Продавац на пијаци на сав глас хвали своју робу заинтересованом пролазнику:“Сине, ја ти гарантујем да на целој пијаци нема бољих чарапа од ових које ја продајем, види бре, памук сто посто!“, као да је он сам измислио те чарапе, а не да их је купио од препродавца у Пазару, заједно са неколико тона фармерки, мајица, гаћа...

“Сине, не можеш тако да причаш са сестром! Објасни јој шта је урадила погрешно, али немој да вичеш на њу." кори тата своју ћерку, која се издрала на три године млађу сестру због неких луткица и хаљиница.

Тешко да ћете икада чути да родитељ каже "Ћери моја" своме сину. Са друге стране, често се деси да ћерка буде названа "сином", некад из милоште, некад из прекора. "Дођи сине, немој да плачеш, проћи ће то брзо, ево љуби те мама...", теши мајка своју ћерку, док је придиже са бетона и брише крв и прашину са колена, јер је дете пало јурцајући за лотпом...

Ако бих требао да одаберем три ствари на које сам као Србин нарочито поносан, наш би језик сигурно међу њима. Једноставан, прилагодљив, врцав и маштовит, често и духовит, и увек пружа могућности исказивања тананих разлика у значењу изреченог, понекад чак и употребом истих речи. Волим што могу без проблема сином назвати и своју ћерку и кума, пријатеља, другара, свога унука, па и незнанца на улици. И сви они знају да нисам стварно мислио да су они моји мушки потомци, али се неће бунити кад их назовем сином.

Пишемо се још...

Ален Ђелић

Април 2009. године