Фудбал

Сваке среде у пола девет, сакупи се друштво на фудбалу у једној школској дворани у северозападном делу Калгарија. Неки пут нас једва буде за две екипе по пет, друге недеље опет, дође нас и превише, скоро па двадесет људи. Како год, има нас од оних што су једва напунили тридесет, па све до педесетогодишњака.

Док се зими окупљамо по школским дворанама, лети се фудбал редовно игра на више места у Калгарију, негде од половине јуна, па можда до почетка септембра (осим ако не падне снег мало раније него иначе), на ливадама - обично су то школске пољане, неправилно подељене на неколико неједнаких делова, где се игра бејзбол , амерички фудбал (добро, овде га зову канадским), па чак и фудбал какав ми играмо, само што, тако ми нешто делује, тај спорт у Канади, нама Србима најбитнију споредну ствар на свету, упражњавају само деца и то увелико и девојчице. Чим клинци и клинцезе мало порасту, прелазе на омиљене канадске спортове - хокеј, скијање, клизање, рагби, бејзбол, па чак и карлинг и куглање. Да им фудбал није најбитнији у животу, види се и по резултатима њихове репрезентације, мада руку на срце, ни нама не иде баш пуно боље. Прилика за вежбање зимских спортова у Калгарију је сасвим добра, јер зима уме да потраје охохо.
Наравно, од целог овог нашег веселог друштва, можда половина се бавила или још увек активно бави овим спортом, а остали су више заљубљеници у пиво после фудбала, а ето баш вечерас је, на опште изненађење и радост свих нас, било и мезетлука, са све црним луком и хлебом.

Поштено смо „изгрдили“ доносиоца омиљеног српског предјела што није донео више лука, јер ипак је требало појести кило и по печенице са пладња (неки су чак хтели да направе и пар сендвича за понети, сутра за ручак на послу), али смо се и сити исмејали, уживајући у храни и причајући вицеве, уз понеку флашу пива. Највише је попио управо доносилац печенице и лука, јер док смо се ми замајавали са храном, он је ревносно испијао флаше, правдајући се несносном жеђи после истрчаних километара за два сата фудбала. Један од испричаних вицева иде отприлике овако:

Радили Мујо и Хасо у Америци као перачи прозора на солитеру. Дошли они до стотог спрата, а Мујо ће:“Хасо, промашили смо 99-ти спрат, не опрасмо га!“. „И шта сад?“, упита Хасо. Мујо ће на то:“Ајд' пошто ти имаш трегере на панталонама, ја ћу те држати за њих, а ти како се будеш клацк'о доле, не мораш ни махати рукама.“ „Одлично онда, направимо тако“ рече Хасо. Прође мало времена, кад Хасо доле поче да се смеје као луд. „Шта се смејеш блесо једна, овако опасна ситуација?“ упита га Мујо. „Контам ако се откаче ови трегери, како ће те одвалити по носу!!!“

Не кажу џабе да нам треба само хлеба и игара па да будемо срећни. Има ту још неколико ситница (ипак је ово двадесет први век) , али нећу да цепидлачим. После касног јела и још неколико вицева, сео сам u кола и кренуо кући на југ.

Живели!

Ален Ђелић, Калгари

Фебруар 2009

Фотографија је преузета са сајта logosvet.wordpress.com