Шта ћу бити кад порастем?

Шта ћу бити кад порастем? Кад сам последњи пут писао састав из српског на ову тему, не сећам се да је ико у разреду написао да жели да буде - Исељеник.

Кажу да се исељеницима често по глави мота повратак у домовину, нарочито првих година по одласку. И тако све негде до пете године исељеништва. То је таман довољно времена да се седне, размисли о свему без неког одређеног редоследа - политици, економији, друштву, школству, услову бављења спортом и разбибригом у животу, општој безбедности за децу и одрасле... До истека пете године многи се због носталгије или зато што се нису најбоље снашли - врате кући, па се не снађу ни тамо, јер се стање променило, онда опет пут под ноге, па сад живе ни тамо ни 'вамо.

Шта може да определи човека на повратак у матицу, кад је сигурно због нечег великог потегао са породицом на тако далек пут као што је туђина, где год да је кренуо? Неретко се дешава да боравак у иностранству буде непријатно искуство првих година, па кад се то преживи и некако стане на ноге, после све иде лакше. Најужа породица је на окупу, стичу се нови пријатељи, упознаје туђа земља. Јесте, увек си и бићеш странац са нагласком, али неко огугла на то, неко не. Упркос свему, одлука о повратку није увек заснована на објективном размишљању и чињеницама, већ је каткад једноставно последица тренутног стања свести, без обзира на последице...

Гледам и читам последњих година како се мења стање у Србији. Наслови у новинама слични последњих двадесет година, данас само мало гори - Курс у паду, опозиција тражи ванредне изборе, криминал у порасту, гологузе певаљке са унајмљеним мозгом (на сат) постају узори школарцима, хулигани дивљају на сваком кораку, међународна заједница притиска Србију у вези хашких оптуженика и кредита ММФ-а, Косова, Санџака, стања мањина, парада "поноса"... Ништа ново.

Једина светла тачка везана за домовину остао је, наравно поред породице и најближих пријатеља - српски спорт - понос нације код куће а поготово свих нас разасутих "куд који мили моји", далеко од свих и свега на шта смо навикли током пређашњег живота. Успомене које смо тамо стварали биће наше успомене, али не и успомене наше деце, која своје пријатеље и сећања стварају толико далеко од онога што ми зовемо домовином (а то баш боли). Успеси наших спортиста, наше младости и лепоте - су мелем на отворену рану која никад неће зарасти и прилика да високо уздигнуте главе прошетамо улицом, заједно са својом децом. Украшавајући нове странице наше спортске историје, они срцем и љубављу потискују црну рупу коју већ деценијама попуњавају "дела" наших политичари са својим следбеницима у свим сферама друштва. Грчевита и часна борба за своју земљу и - сваку лопту, поен, кош, метар базена, сузе радоснице Николе Грбића на бронзаном опроштају од одбојкашке репрезентације, медаље ватепорлиста, тенисера и кошаркаша, пливача, стрелаца...

И онда нам се десе - "навијачи" - само који дан после дивљачког рушења центра Београда у време параде "поноса". У име патриотизма и жеље за променом (чега год), огромна група младих људи жељних и жедних туђе крви, својим разулареним понашањем прекида утакмицу квалификација за првенство Европе у фудбалу између Италије и Србије, пред згранутим посетиоцима стадиона Луиђи Ферарис у Ђенови... Сад само чекам потпуно заслужен вишегодишњи изгон наше земље из свих фудбалских такмичења на свету.

И? Ништа, рећи ће многи, то је данас нормално. Ништа?!?

Па са том децом која су дивљала данас у Италији или у Београду пре неки дан, палећи и рушећи све пред собом, моја деца треба да одрастају - ако се икад вратим у Србију. Са том децом моја деца треба да иду у школу, на концерте, представе, утакмице, шетње, да нађу супружнике, са њима да рађају децу. Нека хвала.

Кад сам се већ затекао ту где сам, чини ми се да ћу радије да гутам... и останем овде, на безбедној раздаљини, трудећи се да најбоље што умем, на своју децу пренесем све оно добро што сам у животу научио -  да им причам о лепотама Србије, бакама и декама, стричевима, теткама и ујацима, кумовима и пријатељима и свим другим добрим људима којих и даље толико много има тамо, само што се тренутно не виде и не долазе до изражаја од горе поменутих младих људи без морала и образа дебелих као ђон, жедних туђе крви. Да им кажем да су породица и пријатељи светиња, а да је бити добар човек најбитније.

Ако ме животни пут, у годинама пред нама, ипак неким чудом усмери назад у Србију, замишљам тему из српског "Шта ћу бити кад порастем?" и сад више нема никакве сумње шта ће моја деца написати - Исељеник.

Ален Ђелић, Калгари - Канада

Октобар, 2010.