40 sati

Šta je život do skup događaja, vrlo nepravilno raspoređenih duž naše životne linije? Gde i kada spustiti sidro, kako odlučiti kad je pravi trenutak za stvaranje porodice, ko nam sa sigurnošću može reći ko je pravi prijatelj, a ko je tu samo u prolazu?

Ponosan sam na svoje prijatelje, na ono što su postigli u životu, porodice koje su stvorili i životni put kojim su pošli. Svaki je tako različit jedan od drugoga, a opet ispunjen ljubavlju ka svojoj porodici i najbližim prijateljima, i nalazim da sam srećan što sam uvek tu negde bio da vidim kako su odrastali i razvijali se. Sa nekim prijateljima se družim još od osnovne škole, druge sam upoznao nešto kasnije, ali ipak, kroz svo to vreme provedeno u zajedničkom druženju i ludorijama, kroz smeh i suze, ljutnju i zadovoljstva, sport i lenstvovanje, odavno sam shvatio da je bogatstvo imati ih blizu sebe. Čak i kad nas daljina razdvaja.

Odlaskom u inostranstvo, više nismo u prilici da se viđamo kad nam se hoće, ne mogu da odigram košarku sa svojim kumom (kum je zašao u godine, evo još malo pa 34) kao nekad, niti da bacim na karte sa njim (koje ionako nikad nisam dobro igrao, ali to nema nikakve veze). Ne radi mi „copy-paste" dugme, pa ne mogu da prebacim apoteku moje kume sa njenom familijom u svoj novi grad, baš kao ni moju omiljenu kafanu „Široka staza", sve sa svojim drugarima u separeu i Vladom muzičarom, da nam uveseljava ove prohladne, vetrovite zimske dane u Kalgariju. Dunav još uvek teče samo u Evropi, a jedino srce kuce i sa ove strane velike bare.

Dok sam još bio u Beogradu, imao sam malu, ali odabranu družinu drugara sa kojima sam povremeno odlazio u kafanu na čašicu druženja i pesme, na zalogaj dobre hrane i još boljeg ambijenta, gde god da smo išli, kako bi svi zajedno stvarali uspomene koje bi potom trajale duuugo, taman toliko dok nam se putevi ponovo ne ukrste. Samo u jednom trenutku smo svi zajedno radili u istoj banci, da bi potom svako krenuo na svoju stranu. I neki su već tada imali svoje porodice, neki će se udomiti nešto kasnije, ali ono što nas je tada povezalo kao družinu, ostalo je, čini se zauvek, da postoji među nama, kao spona, naizgled nevidljiva, a ipak prisutna, ako nigde, onda skrivena duboko u nama. Dunjke je jedan od mojih kafanaca i odlučila je da se uda prošlog vikenda. Pored činjenice da će postati majka za nekoliko meseci, ovu godinu obeležiće i njeno venčanje.

Svi ostali drugari i prijatelji kafanci sa porodicama žive u Beogradu, ja sam jedini sa svojom decom i suprugom malo podalje, tu u samom predgrađu Beograda, na nekih 8.515 kilometara od Surčina, ako je verovati internetu. Ipak, učestvovao sam u svakodnevnoj žustroj razmeni elektronskih poruka sa drugarima u njihovoj pripremi za venčanje, dogovaranju o zajedničkom poklonu, sitnim detaljima, šalama i prozivanjima, ali ipak, bilo mi je krivo što neću biti tamo, jer takvi se dani ne dešavaju često u životu, a ako je sreće onda samo jednom.

Život je suviše kratak da bi se propustili baš svi lepi trenuci koji se odigravaju dok sa svojom suprugom i decom stvaram nova lepa prijateljstva i poznanstva u Kanadi. Propustili smo neke velike događaje u našem životu, neke tužne, druge radosne, pa sam odlučio da ipak ne propustim ovo venčanje. Rezervisao sam povratnu kartu, uspeo da održim svoj dolazak kao tajnu i nestrpljivo čekao dan polaska.

Stigao sam u Beograd dan pred venčanje, kasno popodne u subotu, zagrlio nasmejane roditelje i brata (samo je majka znala da dolazim) i još iz kola pozvao kumove sa porodicama i jednog dragog prijatelja da se vidimo to veče, ako bi nam se ukazala prilika. Veče je proteklo u širokim osmesima i veselom razgovoru u toplom porodičnom i prijateljskom okruženju, igri sa mojim kumčetom i uživanju u specijalitetima srpske kuhinje (hvala mama!). Moje kumče me jedino podsećao na to koliko je vremena zaista prošlo od mog odlaska iz Srbije, jer mala deca ne znaju šta su to godine, oni rastu i ne pitaju za dozvolu. Zagrljaj sa kumovima na odlasku bio je znak za odlazak na počinak, jer sledeći dan je obećavao mnogo.

Probudio sam se kasno prepodne, otišao da zagrlim baku i kumu svojih roditelja, obukao se i dočekao jednog od mojih kafanaca sa porodicom (jedino je ona od drugara znala za dolazak) i krenuli smo kod mlade. Nekoliko fotografa pred vratima, mnogo nepoznatih nasmejanih lica u stanu, svud unaokolo poslužavnici prelepo pripremljene i složene hrane koju skoro niko nije jeo, poneka flaša alkohola tu i tamo po ćoškovima, čvrst zagljaj sa mladencima, suze radosnice, gužva, sreća...

Venčanje u crkvi proteklo je u najboljem redu, dva sveštenika su dobro vodila venčanje, uz pratnju crkvenog hora, gosti pomalo nestrpljivi da mladenci kažu „Da". I dok je većina pozvanih stajala u crkvi dobro ušuškana u svojim zimskim jaknama, meni je bilo vruće (šta učini Kanada od čoveka za svega tri godine, ali šta da radim kad je u Kalgariju prethodnih mesec i po dana bilo -20 u proseku), pa sam posle 20 minuta ceremonije morao i jaknu da skinem...

Civilno venčanje obavljeno je u restoranu gde smo se svi okupili posle crkve. Muzika za svačiji ukus, hrana takođe, plesalo se do kasnih sati, razbila se i poneka čaša, popilo se što se popilo, to već niko nije brojao. Vesele zvanice, kao i zadovoljni i premoreni mladenci, učinili su da mi ovaj dan zauvek ostane u toplom sećanju, kao uspomena kojoj ću se uvek rado vraćati.

I na kraju, da li je vredelo preći toliki put zarad 40 sati provedenih u Beogradu? Svakako da jeste. Da mogu da vratim film unazad, opet bih isto uradio. Vredelo je doći, zagrliti roditelje i brata, kumove, prijatelje i mladence, pa makar i na tako kratko. Ostao je samo žal što nisam uspeo da se javim većem broju dragih prijatelja, ali vreme mi je jednostavno proletelo.

Avion za Kalgari poleteo je u ponedeljak u šest i trideset ujutro, a na poslu sam bio istog dana u pola jedan popodne. Blažena bila vremenska razlika kada ide meni u korist.

Topao zagrljaj sa mojim ćerkama i suprugom po dolasku kući, poslednje je čega se sećam toga dana.

Alen Đelić, Kalgari

Februar 2009. godine