Krkljanac

Lepo je vreme bilo u Kalgariju poslednjih nedelja, snega nigde na vidiku, temperatura dobro iznad nule, što je vrlo neobično za ovaj grad u novembru i decembru. Prošli petak, krene moj drugar Vujke kući posle posla, malo kasnije nego inače, nešto posle 6 sati. Radi u centru, a tamo je uvek gužva u špicu, pa je tako bilo i toga dana. Do kuće obično putuje nekih 20-25 minuta autobusom. Pomislio je pre polaska da bi bilo dobro da ode do toaleta, ali se ipak odlučio da krene pravo na autobus, pošto je bio umoran a i žurilo mu se kući.

Svake godine se u Kalgariju nekoliko puta godišnje desi neki kuršlus zbog snega i leda. To popodne dugo je rominjala neka kišica, a onda je temperatura naglo pala ispod nule. Ulice su se iskristalisale, pretvorile u ledene ploče spremne da ugoste desetine hiljade automobila kao i svakog drugog dana. E, ali to nije bio dan kao svaki drugi. Iako žive u Kalgariju, gde su '88. godine održane zimske olimpijske igre (odmah posle sarajevskih), mnogo stanovnika ovog grada ima silnih problema kada vozi po snegu i ledu. Jedni se suviše zaleću pa proklizavaju na opštu radost jelenske populacije u obližnjim šumarcima, dok drugi iz principa voze 10 kilometara na sat i ni centimetar preko toga. Treći se zavale u travnjake pokraj ulice (slučajno ili namerno) pa se potom šetaju do svojih kuća, a neki opet zabavljaju ostale u kilometarskoj koloni tako što daju gas do daske kako bi nekako naterali svoja kola da krenu uzbrdo po ledu, šireći pritom miris sveže nagorelih guma ukopanih u mestu (stvarajući pritom onaj posebni reski zvuk nalik cviljenju). A oni mučenici koji su po takvom vremenu bili prisiljeni da voze nizbrdo, neodoljivo su me te večeri podsećali na Bambija kad je sa svojim drugarom zekom pokušavao da nauči da kliza po ledu. Razmak između svakog auta u kretanju nizbrdo bio je 50-tak metara, a taj ritam klizave panike povremeno su prekidali neki dosetiljivi vozači koji su shvatili da je lakše ići nizbrdo travnjakom nego zaleđenim ulicama. Sve u svemu, to je bio razlog da te večeri Kalgari doživi opsadu neverovatno velikog broja automobila, praćenu bujicom prigodnih reči koja se izlivala iz grla nervoznih vozača.

Ja sam se sa porodicom uputio kod prijatelja Tunketa na celovečernje druženje, gde nas je već čekalo nekoliko porodica koji su imali više sreće sa prevozom. Otegao se tako taj moj put na dobra 3 sata, umesto 35 minuta koliko obično traje. Za divno čudo, umesto da se nerviram, pošteno me zabavila sva ta gužva, sirene, škripa guma, klizanje i gubljenje vremena. Da li zbog toga što sam uspeo da ne zalepim nijednu banderu, niti kola ispred ili iza mene, ostao dobro raspoložen i više nego spreman da dugo i u detalje zvocam Tunketu što me pozvao u goste kad je napolju bio takav kijamet.

I u svom tom metežu, moj drugar Vujke je gotovo 3 sata od muke poskakivao s noge na nogu, usred autobusa, stiskajući se i gurajući sa masom putnika u skučenom prostoru. Hladan znoj curi niz čelo, dok nužda polako postaje neizdrživa. Nije mogao da se pokrene, niti da izađe napolje, da se olakša, jer autobus se, ma koliko to bilo polako, ipak kretao, mučeći tako i svoj motor, ali i mog drugara, koji se više puta te večeri gorko pokajao što ne ode u WC pre polaska. Pored njega je mirno stajala starija gopođa fino održavane sede kose, sa cegerom u ruci iz kojeg je virila jedna plastična boca. U magnovenju je čak skupljao hrabrost da joj se obrati i zatraži joj bocu, kako bi se oslobodio muke. Konačno, vozač autobusa je u jednom trenutku zaustavio autobus, uzviknuo da će uslediti pauza od nekoliko minuta dok se malo ne raščisti gužva i potom je otvorio sva vrata. Vujke je samo to čekao, pa je bez razmišljanja kao vihor izleteo iz autobusa preskačući putnike kao kamenčiće i strčao se u gustiš ispod obližnjeg mosta, moleći Boga da izdrži do prvog grma... Dok su putnici u autobusu kao po komandi svi okrenuli glavu na onu stranu gde je Vujke poput kakvog atletičara izleteo u mrak i oslobođenje od muka, on je konačno mogao da odahne, srećan što je izdržao Tantalove muke. Blaženog osmeha i mirna koraka krenuo je kući pešice, za svaki slučaj...

 
Živeli

Alen Đelić, Kalgari - Kanada

Decembar 2009. godine