Nostalgija

Nostalgija je kao vetar. Dođe i prođe. Nekad donese ledeni, britki talas, pa nam se kakva jeza uvuče pod kosti i tu ne pomaže ni toplo ćebe, ni pucketava vatra u kaminu. Drugi put opet dovuče mrgodne i silne kišne oblake sa sobom, pa suza suzu stiže čak i kad ne znamo zbog čega plačemo, a kada naiđe s juga, onda nam samo topla sećanja i uspomene naviru i tako bi rado da smo opet tamo, u dragoj kafanici, uz staro društvo, roštilj i živu muziku...

Desi se katkad da vetroviti talas sobom donese omamljujući miris bakine pogače, pečenih purenjaka na vatri ili onih velikih porodičnih okupljanja kakvih nema više, onako iz čista mira. Bakina pogača mogla je danima da traje, a najlepša je bila čim bi se ispekla, pa bi u slast pojeli debelo izrezano parče sa domaćim džemom od šljiva ili kajsija uz šolju toplog mleka pride. Purenjake smo uvek nabavljali u obližnjem deda Stevanovom kukuruzištu, jer su bili najveći, najlepši i najbolji za jelo, dok bi se on kobajagi ljutio zbog toga, a u stvari je potajno uživao što je nemirna seoska dečurlija izabrala baš njegove kukuruze, vraćajući ga tako u sopstveno detinjstvo i sećanja. Dok se mesec radosno šepurio visoko na nebu, kad su kukuruzi već bili pečeni, a veći deo njih i pojeden, prišunjao bi se on tako nama s leđa, zagrlio nas i seo pored vatre gde je bilo najtoplije, da ugreje stare kosti i podeli koju priču sa nama. Svako malo je bilo neko okupljanje moje rodbine. Sećam se, sredinom osamdesetih, skupili smo se kod teča Pere i tetke Bose, da proslavimo njihovu srebrnu svadbu. Peklo se prase na ražnju, mi mlađi smo kao pomagali, polivali pečenje pivom, okretali ražanj, jurili za domaćim džukcem Đonijem po dvorištu, pa onda opet bežali od njega, slikali se, slikali druge, skakali po tarabama, sakrivali se po štaglju, jurili loptu, zamajavali starije i bili deca.

Vetar ume da donese i zvukove, od onih prvih kojih se sećamo, preko reči učiteljice Milke, koja je svojim nežnim glasom uvek uspevala da umiri nemirne duhove đaka prvaka, još uvek nespremnih za velika životna dela, a prestarih za večito jurcanje komšilukom za kakvom loptom. Odjekuju pritom i reči, odavno zaboravljene i smeštene u drvene kovčege detinjih snova, sada naglo izvučene iz tame, izgovorenih pri prvim nespretnim pokušajima da se priđe devojčicama na neki novi, drugačiji način, ne više grubo i nehajno kao kad smo bili klinci, već ozbiljnije, kao odrasli. Prve ljubavi i ljubavni jadi, duboko su tada prožimali su naša tela, drmali nas kao šaš na vetru i ostali urezani u našim srcima. Muzika sa kojom smo odrastali uvek nađe svoje sedište u vagonu koji ovaj zvučni talas sobom nosi. Zanimljivo, nekad kad je slušamo, kada nema vetra prošlih vremena, ta muzika zvuči mnogo drugačije, nekako udaljenije i nije nam toliko stalo. Izgleda da se te čudesne note slože kako treba, samo kad je napolju nemirno i kad se stisnemo u svoj kaput i navučemo kragnu visoko, da nam uši ne bride na vetru.

Kako se odbraniti od svih tih vetrova? Ne pomažu tu ni kabanica ni kišobran, suncobran ni vetrobran ... Nikakva šetnja, trk, ni skrivanje neće odneti taj vetar tamo odakle je došao... A i što da se branimo?

Zarazni smeh moje dece i tiho veče provedeno sa svojom porodicom, mislim da su jedini lek za sve te vetrovite ale dragih nam sećanja, koje pokažu svoje zube skoro uvek kad izađemo napolje kratkih rukava i čistih misli, nepripremljeni za ono što sledi.

Ali doći će oni opet... Da nam ugreju dušu i pokažu put...

Alen Đelić, Kalgari – Kanada

Mart 2009. godine

Fotografija preuzeta sa www.maestoso.co.yu